СПОЉНА ПОЛИТИКА ЂУЛЕ АНДРАШИЈА И ПОЈАВА МАКЕДОНСКОГ ПИТАЊА​

Седамдесетих година XIX века две најзаинтересованије велике силе за Балкан, Аустро-Угарска и Русија, заједно са Немачком су чиниле Савез три цара (познат и као Тројецарски савез), али то није спречило њихово наслеђено ривалство око Источног питања. Борба за превласт постаје сложенија услед промена везаних за геополитичку „тежину“ Двојне монархије после њеног пораза у Централној Европи 1866. Ово историјско раздобље се поклапа са успоном грофа Ђуле Андрашија на место министра спољних послова као и човека од поверења цара Фрање Јосифа I, што га ставља у позицију не само да даје савете већ и да формулише решења.

Монографија др Теодоре Толеве посвећена је предисторији македонског питања, за чије настајање значајну улогу игра поменути мађарски аристократа, којег карактерише болесна русофобија и понављање застрашујућег упозорења: „Царство је у опасности!“. Осећања, а посебно мржња, лоши су саветници у политици и могу да имају краткотрајне позитивне ефекте али и дугорочне негативне последице. Ауторка успева да прикаже психолошки портрет грофа Андрашија као човека, до најситнијих детаља, који се директно одражавају у његовом деловању као министра спољних послова. Њен допринос историјској психографији је пионирски, обзиром на чињеницу да овај интердисциплинарни жанр није развијен у Бугарској.

Као примарне изворе у научном поступку, ауторка представља протоколе тајних конференција у Балхаусплацу (Ballhausplatz) одржаних 17, 18. и 19. фебруара 1872. године, као и 29. јануара 1875, анализирајући их као спољнополитички програм Хабсбуршког царства. Она разоткрива везе и зависности дипломатије и војске, према правилу „Сила је јача од права“. Стремљење да се Османско царство заштити од руског освајања је у супротности са контрадикцијом да се заузме и анексира Босна и Херцеговина пре Србије и Црне Горе.

Устанак у Босни и Херцеговини у лето 1875. године отвара још једну Источну кризу. Др Толева објашњава основне разлике између Аустро-Угарске, која ово подручје идентификује као своје будуће територијално проширење, и Русије, с њеним настојањем за коренитим реформама док се не добије аутономија. Априлски устанак 1876. године у Бугарској неповратно је продубио кризу, а гроф Андраши жели да стави супарничку Русију у „замку словенске солидарности“, да би је исцрпео у рату против Османског царства, с циљем да се потом овлада Босном и Херцеговином без проливене крви. Ауторка свхата важност „Берлинског меморандума“ као покушаја „челичног канцелара“ Ота фон Бизмарка да помири своје савезнике поделом Балкана, али је у Бечу одбио да дозволи стварање велике словенске државе под контролом Ст. Петерсбурга.

Рат Србије и Црне Горе против Османског царства зауставља деловање грофа Андрашија по питању реформи и 8. јула 1876. постиже се Рајхштадски споразум, према којем Аустро-Угарска добија присајаедињење Босне и Херцеговине, а Русија се одриче од стварања Уједињене Бугарске. Др Толева с правом закључује да је у овој геополитичкој рачуници Македонија била искључена из обнове бугарске државе и тако се створио услове за појаву „македонског питања“. Штавише, Србија је сада оријентисана на исток и југ, што рађа главни узрок за потоње братоубилачке сукобе.

У књизи се истиче важност тајне конференције одржане 13. новембра 1876. у Бечу, на којој се донешен избор неутралности у предстојећем рату између Русије и Османског царства, по цену окупације Босне и Херцеговине. Следећи стратешки циљ је освајање Македоније и излаз на Бело море код Солуна. Др Толева јасно ставља до знања да су одлуке донете на основу Будимпештанског споразума с Русијом од 18. марта 1877. који јој даје „зелено светло“ за почетак рата на Балкану.

Цариградска конференција из децембра 1876. оцртава границе двеју бугарских аутономних области тзв. „Вертикалном поделом“, које заједно надмашују територију Санстефанске Бугарске. Ауторка исправно процењује да ако се испуне одлуке амбасадорске конференције, онда се македонско питање не би појавило са свим пратећим крвопролићима. Одбијање Високе Порте да спроведе те одлуке доводи до Лондонског споразума од 31. марта 1877. године, којим се омогућава Русији да започне рат без страха од формирања неке нове кримске коалиције.

Др Толева разоткрива мотиве зближавања грофа Андрашија са британским премијером Дизраелијем, пре свега због њихове русофобије која је толико снажна да се дошло и до планова за заједничке војне операције на копну и мору како би се зауставила руска апмија пред Цариградом. Њихово снажно противљење великој бугарској држави на Балкану у близини мореуза (Босфора и Дарданела) такође доприноси појави македонског питања. Ревизија првобитног уговора из Сан Стефана од 19. фебруара до 3. марта 1878. која је урађена на Берлинском конгресу у јуну 1878. кроз тзв. „хоризонталну поделу“, оставља Македонију под султановом владавином, као и прилику за будући излазак Аустро-Угарске на Бело море. Велика Британија заузима острво Кипар и чини га базом за надгледање Суеског канала.

Књига прави савршену паралелу између отпора Бугара у Македонији против неправедног Берлинског споразума, израженог у Кресненско-Разлошком устанку у јесен 1878. и противљења Босанаца аустроугарској окупацији. Гроф Андраши објављује оптужбе за намерно „руско подстрекивање“, предлаже „европску окупацију“ Македоније, а „пацификовање“ Босне и Херцеговине врши се оружаном силом. Напорно ради на поновном пробијању утицаја Беча у Албанији гледајући у правци реке Вардар и Белог мора.

Др Толева је успела да упореди спољну политику Аустро-Угарске на Балкану 70-их година XІX века са политиком других европских сила, како би бацила светлост на „Велику политику“ која узрокује македонско питање. Она открива у утицајној фигури грофа Андрашија једног од два главна виновника за предстојеће сукобе у надметањима око такозване „јабуке раздора“. Читалац ће на следећим страницама књиге пронаћи непознате или мало познате доказе закулисне „тајне дипломатије“ много пре него што се она открива клаузулама међународних уговора. Такође препоручујем ову књигу због оригиналног приступа истраживању које иде од историјске личности ка историјским догађајима, јер историју чине личности, чак и такве попут „злог генија“ као што је био гроф Дула Андрасхи.

Академик Георги Марков