ГЕНОЦИД И СУДБИНА ЈЕРМЕНСКОГ НАРОДА

Следећи текст је написан са три циља. Први је да се представи на шпанском до сада необјављени документ из аустријских царских архива из 1896. године о геноцидним масакрима над Јерменима у Османском царству. Други је, пратећи линију истраживача Дадријана [1], тражити додатне везе између јерменског и источног питања и стати на страну историчара који их сматрају пре за једно, него два различита али међусобно повезана питања. Трећи циљ је да се представи на шпанском, кроз допринос савремене западне арменологије (јерменологије, јерменских студија) и то посебно америчке, енглеске и француске, судбина једног од најстаријих народа на свету, стање проблема јерменског геноцида у савременом тренутку проширења Европске Уније ка Истоку и спорне кандидатуре Турске.

Документ, којег представљамо у шпанском преводу, је политичко-економска студија османског вилајета Мамурет-ул-Азиз, коју је сачинио аустроугарски конзул Загулич (Ch. Zagoulic) у децембру 1896. године [2]. Беч наручује израду овог извештаја од свог конзула, јер су му потребне истините информације о убиствима Јермена почињеним у Османском царству, а једно од таквих места је Мамурет-ул-Азиз вилајет где је више од две стотине Јермена изгубило живот. Дакле, обимна и строго структурирана информација сакупљена у документу описује контекст убистава која су од примарног интереса. Отуда и значај овог писменог сведочанства о ономе што се догодило: Беч је савезник Немачке, а такође и Османског царства, и сматра да је одржавање територијалног интегритета од виталног значаја за своје постојање и остварење свог политичког курса ширења ка Средоземном мору. Због тога он има велики интерес да прикрије оно што се догодило и избегне негативне последице по починиоце злочина.

Међутим, извештај описује вилајет у стању анархије, са учесталим нарушавањима реда на штету јерменског становништва, општом несигурношћу и потпуним одсуством реакције на све то од стране турских власти, упркос снажном војном присуству: вилајет има стратешку позицију због близине Русије. Последице су да пољопривреда, сточарство и трговина пропадају, уз честе појаве глади и уз масовну емиграцију. У том контексту свакодневног живота под сталном опасношћу, аустроугарски конзул описује масовна убиства, дехуманизацију и потпуно уништавање и пљачку имовине и образовних и верских установа јерменског становништва. Према документу, злочини почињу а да већ ионако уплашено становништво није дало никаквог повода; они су организовани, подсећају на убиства почињена у другим јерменским вилајетима Отоманског царства, врше се уз саучесништво, а понекад и директну помоћ турских власти.

„Источно питање“ се традиционално дефинише као пропадање и распад Отоманског царства праћено супарништвом европских сила за његово наслеђе, као и борба балканских народа за административни и економски бољитак и независност; док се под „јерменским питањем“ сматра борба јерменског становништва за грађанска права и административне реформе које би гарантовале њихов живот и релативну аутономију. Истраживачка пракса раздваја ова два питања и посебно их истражује, док Дадријан [3] тражи њихове узајамне везе. Ова истраживачка линија нам изгледа исправно и занимљиво, а контекстуализацијом документа смо настојали да подржимо оно што је заједничко за оба питања, као што су фактори, узроци и динамика покренутих процеса.

Због свог географског положаја, Отоманско царство укључује територије од стратешки важног интереса за све велике силе јер од њих зависи светска хегемонија: мореузе који контролишу излаз на Средоземно море и копнене путеве до Индије и Персијског залива.

Енглеска спољна политика се састоји у заштити копненог пута до Индије и спречавању Русију да не освоји Кавказ и тако приђе овој трговинском путу. Напори Русије су усмерени, с једне стране, изласку из свог „континенталног затвора“ у Азији, а са друге, да преко Босфора и Дарданела изађе на Средоземно море. Постоје, дакле, два основна политичка курса према Османском царству: одржавање његовог територијалног интегритета или његово постепено растурање. Енглеска се залаже за ово прво, а Русија за друго. Остале силе се током времена колебају између ова два курса, али је ипак општа тенденција да се следи светска сила број један, Енглеска, и на тај начин изолује Русија. И источно и јерменско питање се развијају у оквирима овог супарништва између Русије и Енглеске.

Делујући војним интервенцијама на страни хришћанских народа Османског царства и померајући своје границе све више и више према Балкану и Закавказју, Русија постаје све присутнија, познатија и ближа овим народима који у њу полажу све више наде везане за свој будући развој, а то повећава енглеске сумње да би важне територије Отоманског царства могле лако да падну под руски утицај. Тако да, суочавајући се са сваком кризом изазваној немирима међу аутохтоним хришћанским народима и Османским царством, Енглеска тражи дипломатска решења путем интервенција преко отоманске владе коју присиљава да прихвати програме реформи и да промени део своје надлежности пре него што покуша неке војне акције.

Према Дадријану [4], такво понашање европских сила спрам интервенције на правном нивоу, врши се без икаквих гаранција за спровођење планираних реформи и ствара услове за геноцидна убиства почињена од стране Отоманског царства над својим хришћанским поданицима као освету за претрпљена понижења.

Јер, иако је Османско царство мултиетничка и мултиконфесионална држава, ипак је пре свега под строгом исламском управом. У пракси ово значи заштиту исламског канонског права, које искључује равноправност муслимана и немуслимана, досуђујући овим првима статус народа господара. Немуслимани закључују једну врсту уговора – Акди Зиммет – који им гарантује након што су покорени право на азил – дихалет; Османлије сматрају да су хришћански народи, покушавајући да промене политику царства преко других сила, изашли из граница овог уговора и тиме изгубили право на помиловање према важећем општем исламском праву. Овим они оправдавају сва убиства геноцидног типа која су на тај начин рационализована верским разлозима [5].

Дадријан додаје у прилог својим аргументима и савремену израелску историчарку Бат Је’ор (Bat Ye’or), која каже да су тражењем реформи Јермени прекршили границе свог правног статуса, који је подразумеван уговором. Овакав раскид уговора дао је умми – Исламској заједници – првобитно право да убија подређену мањину – дхиммид (dhimmid) – и одузима јој имовину.

Дадријан закључује да коришћењем маскра као метода решавања проблема, према исламском праву, закони се празне било ког садржаја; организатори масакра их испуњавају кад год је то било могуће кроз исламске обреде у моменту убиства њихових жртава.

Дадријан заокружује свој аргумент о јазу између јавног и општег права исламске провинијенције у Османском царству примером Меморандума из 1856. године који је саставио велики везир Решид, а који је предвиђа могућност „великог масакра“ због напора Јермена у вези примене јавног права.

Дадријан разликује три групе околности које су допринеле масакрима: презир турских власти према јавном праву, недостатак јединства међу великим силама за приморавање власти на поштовање овог права и недостатак националних односа између Јермена и великих сила.

У предговору горе наведене насловљене „Архива и доказ“, Марк Ниханијан (Marc Nichanian) износи три важна запажања. Прво је да тек од 1975. у Сједињеним Државама и Француској почиње објављивање историографских радова о јерменском геноциду, да 1984. Ирвинг Л. Хоровиц (Irving L. Horowitz) скреће пажњу на паралеле јерменског геноцида и холокауста, и да се затим јавља школа компаративних политолога која почиње да проучава геноциде XX века и успоставља њихову етиологију.

Друго запажање је да је јерменски геноцид, од свог зачећа, већ у себи имао организовано и универзално негирање. Ово порицање започиње владавином архиве (архивског приступа) у историји и у сећању, а управо улазак архиве у памћења је знак модернитета (савремености). Као последица тога, сав дискурс о јерменској катастрофи је заснован на доказима и против-доказима. Чак и када нема места сумњи, захтевају се докази. Јермени суочени са негирањем су заробљеници ове логике доказа већ осамдесет година. Одузето им је сопствено сећање, а они су постали опседнути обнављањем доказа.

Треће запажање говори о појави најновијег ревизионизма, којег аутор означава као најопаснијег: ревизионизам историчара о смислу онога што се десило, врло добро знајући да сумња у смисао догађаја представља напад на њихову стварност, јер нема стварности тамо где нема смисла. Перверзија се састоји у тврђењу да су догађаји и стварност две различите ствари: убиство милион и по људи не може се порећи. Дакле, ако су се чињенице десиле, убиства такође, па шта онда? Дебата је у пољу смисла, односно интерпретације. У том контексту, борба и напори да се докажу чињенице и докази и потврде њихова стварност су исцрпљујући.

Напомене:
[1] Vahakn N. Dadrian, The History of the Armenian Genocide. Ethnic Conflict from the Balkans to Anatolia to the Caucasus, Berghahn Books, New York – Oxford, 2004.
[2] HHStA, PA XII, K 270.
[3] V. N. Dadrian, op. cit.
[4] V. N. Dadrian, Autopsie du génocide arménien, Éditions Complexe, 1995.
Наслов оригинала: „Genocide as a problem of national and international law: The World War I Armenian Case and its Contemporary Ramifications“, Yale Journal of International Law, vol. 14, n° 2, 1989.
[5] V. N. Dadrian, op. cit.