Полазећи од докумената случајно пронађених у бечком Дворском архиву, ауторка прва разоткрива постојање одељења аустроугарског Министарства спољних послова које је у периоду 1896–1908 темељно финансирало читав механизам деловања својих конзуларних представништава на територији Османског царства, у циљу помагања развоја аутентичне албанске писмености. Успут, то одељење интензивно ради и на стварању националне свести Албанаца. Анексијом Босне и Херцеговине, Беч добија ново „племе» за суседа. Албанци су географски, племенски, а нарочито верски разједињени, па је процена да немају јединствену националну свест. Беч пажљиво води политику неизазивања Турске, представљајући се као пријатељ народа на источној обали Отрантских врата, пошто Италија, конкуренткиња са Апенина, већ увелико користи утицај Ватикана на Албанце католике.